Nakon niza godina koje je proveo kao putujući ulični umetnik, igrajući nepomičnu skulpturu, Lazar se obreo i na malom mediteranskom ostrvu. U Lazaru se javlja čežnja za povratkom kući, ali njegov odlazak sa Ostrva komplikuje se nemogućnošću sporazumevanja sa ostrvskom administracijom. Pratimo zamorno prikupljanje dokumentacije koja treba da mu omogući odlazak. Susreti sa službenicima postaju sve čudniji i nerazumljiviji. Njihova pitanja prelaze okvire administrativnog i zalaze u najintimnije delove Lazarevog života. 

Klaustrofobično zarobljen u pomerenoj kafkijanskoj realnosti, Lazar obilazi od jednog do drugog Službenika na Ostrvu, strpljivo odgovara na pitanja i ispunjava njihove zahteve, noseći pritom tešku crnu kutiju u kojoj je njegova „kompletna dokumentacija“. Mučno sakupljanje dokumentacije prerasta u preispitivanja smisla života, dubokih tajni skrivenih od samog sebe. Ova značenjski izmeštena priča podseća da odgovornost potiče iz egzistencijalne činjenice da je život lanac pitanja na koja čovek mora da odgovori time što biva odgovoran za sebe i druge, time što odlučuje koji odgovor da pruži na svako pojedinačno pitanje, kao i time da za svako pitanje postoji samo jedan odgovor – onaj istiniti.